Специфичности у раду у првом и другом разреду основне школе

„Прво саветовање просветних радника“ одржано у Ивањици 30.05.2015. године

Тема: Специфичности у раду у првом и другом разреду основне школе

Припрема за полазак у школу деце, раније није била обавезна. Деца су полазила у први разред и одмах се суочавала са свим тешкоћама. Увођење предшколског програма као обавезног, и описног оцењивања у првом разреду, осмишљени су да деци олакшају полазак у школу и прихватање школских обавеза.
Деца су до поласка у школу стекла одређене обрасце понашања, које ће у школи морати да мењају и прилагођавају. Потребно је да се подсетимо, који је циљ васпитања у данашњем друштву.
(Социологија за 3. разред средњих стручних школа и 4. разред гимназије, Завод за уџбенике, Београд,2011.година)
Циљ васпитања у демократском друштву је стварање осећаја за праведни мир. Подразумева следеће:
-остваривање сарадње и развијање способности за међусобно помагање, што подразумева неутралисање такмичарске искључивости и разних видова лошег поступања;
-настојање да деца прихвате одговорност у раду и понашању;
-усвајање и примена правила за успешну комуникацији;
-развијање свести о себи и пружање помоћи у стварању самопоуздања код деце;
-усвајање правилног односа према другима (вршњацима и одраслима) ;
-неговање љубави према другима и осећаја припадности групи, у којој се дете налази;
-налажење равнотеже личних осећања са осећањима других;
-развијање самоконтроле у складу са потребама и обавезама појединца;
-развијање љубави према себи, другима и животу уопште;
-повезивање и коришћење знања и вештина научених у школи са свакодневним животом,
-инсистирање за реализацију права на: одлучивање, предузимање акције, уживање у радости успеха и прихватању одговорности за своје поступке.

Чињеница је да деца долазе са различитим навикама и искуствима које су стекла у својим породицама.
(Познавање човека, Алфред Адлер, ДЕРЕТА, Београд,2012.год.) Једни имају сувише захтевне родитеље, па се код њих ствара јак осећај ништавности, јер ови родитељи постављају пуно захтева сматрајући да „дете може све то да испуни“. Други стално подсећају децу да зависе од њих и тако им намећу осећај неважности, ситности и ниже вредности. Трећи се понашају према деци као играчкама или предмета за разоноду. Четврти се понашају према детету као добру које се нарочито чува. Пети показују да осећају дете као терет. Ово понашање се препознаје у следећим односима родитеља према детету:
-дете се не узима озбиљно(његове жеље,страхови, захтеви…);
-детету се на различите начине намеће порука да је оно нико и ништа и да нема никаква права;
-да мора да се повинује потребама и жељама родитеља;
-родитељи не брину хоће ли речима или поступцима: увредити дете, исмејати га (што је нарочито штетно) и говорити му неистине, тражећи да дете безусловно у њих верује.
Моје мишљење је да је мало родитеља који дете доживљавају као личност, којој треба да помогну, да буде прихваћена у вршњачком окружењу, и успешна у извршавању школских обавеза. Они родитељи који направе недељни распоред и сваки дан попуне ваншколским активностима, ускраћују детету право на слободно време и на игру и неодговорно их исцрпљују, па су та деца често неиспавана, нервозна и неспокојна.
(Познавање човека, Алфред Адлер, ДЕРЕТА, Београд,2012.год.)Игра није губљење времена! Игра је подстрек духа, развијање маште, развијање спретности и најважније- припрема за будућност ( то подразумева :припрема за игру, избор игре и важност коју деца придају игри).
Посматрач кроз праћење дечије игре,открива стање духа детета. Може јасно да открије следеће:
– Однос детета према околини;
– Однос према другима(пријатељски/непријатељски);
– Спремност за толеранцију, подчињавање или тежњу да господари;
– Однос детета према животу.
Животне ситуације деце су различите:
-ако околина шаље непријатељске утиске, дете ће читав свет посматрати као непријатељско подручје;
-ако у породици не доживи љубав и нежност, постаје нерасположено, огорчено, застрашено и повлачи се из могућег присног круга своје околине
Чињеница је да је свако дете беспомоћно. Могућност васпитања је пољуљана у следећем:
1.Појачаним, интензивним и дуготрајним осећајем безредности, и дете нема поверење у себе пред задацима и очекивањима околине.
Дете које се васпитава са позиције надмоћи ,боји се да не погреши, нема самопоуздање да само ради своје задатке(стално тражи помоћ, одустаје и очајава, ризикује да разљути родитеља или развија сопствени механизам принуде да би му се помогло).Такво дете не развија упорност и марљивост већ оклевање, огорченост, изолованост и неповерење. Разочаран родитељ није поштеђен патње, али се најчешће дешава да онда у другима тражи кривце за слабости свог детета. Дете у периоду од 1. до 4. разреда, мање-више разуме објашњења али зато савршено добро разуме невербалну комуникацију. Незадовољство свог родитеља доживљава веома трагично и те емоције могу да оставе трајне последице у души детета.
Деца, која су одрастала у великој строгости у васпитању, или су потпуно понизна или су стално на опрезу и спремна да нападну непријатељску околину. Ова деца се изолују, и мисле само на себе, не припадају заједници. Развијају песимистички поглед на свет, и остају без сваке радости живота, ако не успеју да се ослободе свог животног шаблона.

2. Давање слободе детету, изазива задовољење сигурности.
Дете по природи поседује оптимизам. Верује да може лако да решава задатке. Подршка оптимизма омогућава да развије срчаност, отвореност, самопоуздање и марљивост.
3. Давање претеране слободе детету изазива тежњу за употребом силе, да би се остварила надмоћ над околином (тада се код деце испољавају различити видови агресивности).
У пракси игра олакшава учење и посебно је погодна за ученике 1. и 2. разреда. Ако имамо у виду неопходну динамику часа, често смењивање различитих активности због одржања пажње и радног расположења ученика, онда је јасно да је одговорност учитеља велика. Терминологија мора да буде прилагођена овом узрасту и спремност да се кроз игру и коришћење маште усвајају појмови и садржаји. Учитељ се неминовно саживљава са децом овог узраста и нехотице буде попустљив .
Родитељи верују да деца могу лако да добијају петице, и то од њих траже. Из тога могу да се јаве проблеми.
Могуће грешке у васпитању од стране родитеља , могу бити класификоване кроз поруке,типа:
„Мораш да будеш најбољи,јер те ја волим!“
„Мораш да успеш. Лако ћеш ти то…!“
Такво једнострано васпитавање штетно утиче на судбину детета.
„Деца под стакленим звоном“ је синоним за размажену децу, којима други уклањају са животног пута све потешкоће. Ова деца себи могу да дају слободе да раде шта год хоће и, очекује се, да нико не треба да их спречава. Таква деца немају прилике да се вежбају у ономе што је потребно у животу и остају за цео доцнији живот сасвим неспремна.
Непослушна деца живе у борбеном грчу и имају тежње да:
-порасту изнад своје околине (најчешће незадовољна поступањем према њима) и
– да се на ма који начин издигну изнад других и да све друге на ма који начин надмаше.
Деца која се у заједници осећају слободно, имају храброст и самопоуздање неопходно за здрав и срећан живот.
Родитељи несвесно преузимају улогу учитеља, и немају на уму да би требало да основни циљ васпитања у породици , буде, подизање личности до висине на којој се осећа да је живот вредан живљења. Томе у прилог иде порука коју деци недвосмислено упућују, да им је учитељ у школи- родитељ, и тако их заправо збуњују. Ако дете поистовећује учитеља са родитељем онда учитеља доживљава превише лично. Родитељ је најважнији сарадник учитељу. Треба да помогне детету да прихвати школске обавезе и да активно сарађује са учитељем. Учитељ, неминовно, заволи своје ученике, али најпре има циљ да добро и професионално обавља свој посао.
Имајући у виду све ово, деца у првом разреду имају најважнији задатак, да прихвате заједницу(одељење) и да у истом буду прихваћена. Ту се појављује потреба, добре сарадње породице и школе. Иако је обавеза родитеља, према школи као институцији, јасно утврђена законом и интерним школским правилницима, са сваком новом генерацијом ученика појављују се ратоборни родитељи, који на сваки начин теже, да се изборе за повлашћен положај своје деце.
Притисак према деци, да имају све петице, је оптерећујући и за дете и за учитеља. У пракси сам имала овакву ситуацију. Срела сам бившу ученицу , из генерације у којој је чак половина одељења добила Вукову диплому. Она ми је, у једном тренутку ,сасвим спонтано рекла: „Сећате ли се кад сте нам на крају другог разреда рекли: „ Шта је било, било је- од сада морате да будете прави ђаци!“ Кад мало боље анализирам своје професионалне ставове и принципе, засигурно је да сам то рекла, иако се те опаске не сећам.
Амбиције родитеља потискују највећу вредност- личност детета, његове жеље и склоности. Навела бих пример. Једна девојчица је желела да игра женски фудбал, мајка је наговорила и уписала на фолклор. Друга девојчица није могла да савлада прескакање кратке вијаче, иако је била веома физички способна за друге ствари, родитељи су је терали да свира хармонику. Није им сметало што, баш то, детету не иде.
Сматрам да је најважније, да се деца у првом и другом разреду социјализују, да слободно мисле и саопштавају своје мисли, да усвоје основне радне навике и садржаје. У трећем и четвртом разреду треба да науче да уче, да доносе закључке, да буду упорни и истрајни у раду, да сарађују и да овладају планом – предвиђеним знањима и вештинама

Законодавац је направио покушај да се овај проблем реши. Промењени су услови за остваривање права на „Вукову диплому“. На тај начин се оцене у нижим разредима основне школе не рачунају као услов за добијање исте. Ова чињеница, ипак, не олакшава живот и рад ни ученика ни учитеља. Наставља се беспоштедна борба за петице, која потпуно потискује праве вредности и обезвређује знање, самим тим што оно као такво није у првом плану.

Професор разредне наставе
Милошевић Љиљана