За родитеље

КУТАК ЗА РОДИТЕЉЕ

Развијање навика код деце

Развој основношколског узраста тражи посебну бригу у погледу развијања појединих навика. Развијањем ових навика стварају се повољни услови за успешно учење.
Које кућне послове деца могу обављати и како задавати задатке?

Активности:
• брига о млађим и старијим члановима породице
• набавка и куповина
• усисавање, брисање прашине, изношење смећа и сл.
• постављање прибора за јело при ручавању, склањање судова после јела
• прање судова
• намештање свог кревета, уређење своје собе и свог радног места

Сваки задатак објаснити и тражити извршење задатка.
После урађеног задатка обавезно изрећи суд о начину како је задатак одрађен.
У доношењу суда дете и родитељ учествују заједно.
Оваквим поступком развијамо самокритичност и критичност код деце, што је изузетно
важно поседовати у процесу учења.
Саставни део радних навика је навика свакодневног учења, која се формира упорним
захтевима да се учи свакодневно у исто време и на истом месту.
Услов за развијање радних навика је утврђен распоред дневних активности: кад се умива,
кад се перу зуби, кад се руча, кад се игра, кад се учи, кад се одлази на спавање.

Живљење по утврђеном распореду дневних активности
је основ за неговање радних и других навика.

Културне навике

Култура понашања(културне навике) се изграђују још у раној младости, у оквиру породице. Родитељи у томе имају велику улогу јер својим примером утичу на децу да стекну прве навике културног понашања: да употребљавају речи „молим“, „изволи“ и сл., да се пристојно понашају за столом. Родитељи треба да у свакој прилици, у кући, на улици и другде, своју децу уче и вежбају у културном понашању. Култура понашања се негује и развија објашњавањем, показивањем и личним примером.

Дете основношколског узраста треба да зна:

• да се пристојно обраћа родитељу, наставнику, старијима и млађима
• да поздравља старије, другове и млађе
• да се јавља кад излази из куће, школе, као и кад улази у кућу, школу
• да пожели пријатан ручак, одлазак на спаваљњ и да се захвали кад му се пожели исто
• у току разговора да саговорника гледа у очи и слуша
• да не прекида другог док говори
• да му стисак шаке буде чврст при поздраву
• да куца на врата
• да не прислушкује
• не отвара туђу пошту, не претура по туђим стварима

У формирању било које навике код детета пресудну улогу има пример родитеља. Родитељ који нема радне, културне, здравствено-хигијенске навике и навике коришћења слободног времена не може позитивно да утиче на формирање тих навика код свог детета. У формирању радних навика циљ је постигнут ако се обезбедила трајност формираних навика. Она се обезбеђује честим вежбањем истих радњи под истим условима. Зато је важно да одрасли буду позитиван пример за децу.
Поремећај пажње – Хиперактивност

Нека испитивања показују да готово 2/3 деце са тешкоћама при читању, писању и рачунању јесу деца са поремећајем пажње. Поремећај пажње који може бити праћен немиром и импулсивношћу је развојни поремећај самоконтроле. То није само развојна фаза коју ће дете прерасти, није узрокован родитељским неуспехом у васпитању нити је знак дететове „злочести“. Такозвана хиперактивност је реални поремећај, проблем, а често и извор забринутости и родитеља и наставника, а највише штети самој деци код које је поремећај уочен.

Карактеристична понашања хиперактивне деце

• Почиње радити пре него што је добило упутство и схватило их.
• Гледа како раде друга деца пре него што покуша урадити само.
• Ради пребрзо и чини непотребне погрешке, а не погрешке повезане с незнањем.
• Стално је у покрету, све додирује и не може дуже време седети на једном месту.
• На питања одговара пребрзо и не даје себи довољно времена да размисли.
• Није способно следити упутства која се дају целој групи.
• Не може запамтити упутства, иако нема тешкоћа с памћењем.
• Прелази с једне активности на другу и ретко када завршава започете задатке.
• Има тешкоћа у организовању писмених радова: они су обично збркани.
• Погрешно тумачи једноставне изјаве, не разуме многе речи и реченице.
• Лако посрне и падне, неспретно баца предмете или му они падају из руку.
• Лако се поводи за оном децом која пуно причају, често прекине рад да би им се придружио.
• Превише је причљиво, често прекида разговор.
• Често напушта клупу и нешто претражује по разреду, док друга деца мирно седе.
• Не пази када наставник нешто објашњава, гледа негде другде.
• Често каже: „Не могу то учинити“, лако одустајање посебно је уочљиво код нових задатака.
• Говори, пева и шапуће само себи.
• Често заборављају понети књиге, свеске, прибор, склони су губити своје ствари.

Учитељи често хиперактивну децу виде као недисциплиновану и неваспитану. Друга деца их у почетку виде као забавне и занимљиве, међутим, када хиперактивно дете реагује импулсивно, физички или вербално нападне или озледи друго дете или га омете у учењу, тесту или игри, вршњаци га почињу одбацивати.

Савети за родитеље

Хиперактивна деца морају видети последице свог понашања. То се постиже указаном пажњом (похвалом) након сваког доброг понашања детета. Ако се према детету не исказује позитивна пажња, оно ће се потрудити да буде примећено на начин да својим понашањем привуче негативну пажњу. Ако се на непожељно понашање није реаговало и ако дете не добије пажњу, вероватно је да се оно више неће појављивати. Задатак родитеља је да буду позитивни, да посматрају, коментаришу и награђују добро и пожељно понашање.

Како то учинити?

• Похвала мора непосредно следити пожељно понашање.
• Похвала мора бити повезана са конкретним понашањем.
• Похвала мора бити конкретна и специфична („Срећна сам кад се тако тихо играш“).
• Похваљујте дете смешком и погледом, али и самим речима.
• Уз саму фразу, помилујте, загрлите или пољубите дете.
• Приметите добро понашање, немојте чувати похвале само за савршено понашање.
• Користите се похвалама стално, сваки пут кад уочите понашање које желите подстакнути.
• Похваљујте дете и пред другима.
• Било које понашање постаће учесталије или снажније ако доводи до позитивних последица.

Требате покушати осигурати да дете разуме које је понашање прихватљиво, а које није. Покушајте објаснити шта тачно мислите под одређеним терминима, као што су „бити добар“ или „бити неваљао“ јер ти термини могу бити збуњујући за дете. Добро је рећи детету: „Свиђа ми се како лепо поделиш своју чоколаду са сестром“, „Свиђа ми се како поспремиш своје играчке“, „Не свиђа ми се како вичеш у продавници“. Родитељи морају јасно коментирисати дететово понашање како би оно почело схватати шта се од њега очекује. Наградите дете за пожељно понашање јер ће тако почети да верује да може успети. Игноришите непожељно понашање. Ако су деца стално у казни због нечега, могу се обесхрабрити и престати покушавати бити добра. Ако промените оно што дете слуша о себи, и уместо да критикујете „злочесто“ почнете похваљивати „добро“, навешћете га да се понаша на начин који ће довести до похвале.

Свако је дете другачије. Неке ће награде бити успешне код неке деце, а код друге не. Требате наћи оне награде на које ће Ваше дете реаговати. Успешне награде могу укључивати одлазак у шетњу са родитељима, породично играње неке друштвене игре и слично. Награде не требају бити скупе. Има јефтинијих и бољих решења од новца и поклона. Награде морају уследити што је могуће непосредније након што се појавило неко понашање. Хиперактивно дете не може чекати до краја дана да добије награду. Она треба уследити одмах након пожељног понашања. Не заборавите да хиперактивној деци недостаје стрпљења и да су импулсивна, па ће им чекање награде бити врло тешко, и биће врло мале шансе за успех. Јасно комуницирајте са дететом. Најделотворнија су позитивна упутства, попут: „Стави ципеле у ормар“, док негативно формулисана, као што су: „Немој остављати ципеле свуда по кући“, имају мало ефекта. Гледајте дете у очи. Говорите смиреним, али одлучним гласом. Запамтите да мумљање, приговарање, расправљање, мољење, викање или надглашавање са телевизијом неће никуда довести.

Оба родитеља морају имати усклађене ставове и реакције
на различита понашања детета.