НАВИКАВАЊЕ ДЕТЕТА НА ШКОЛУ

На узрасту између 6. и 7. године, дете улази у једну нову фазу развоја, чини један озбиљан корак напред – полази у школу. Полазак у школу је веома значајан доживљај и за дете и за родитеље, и праћен је радошћу и стрепњама истовремено. Школовање је дуг, напоран пут на коме има много непознатих ствари.

До поласка у школу дете није имало толико обавеза. У његовој активности се није ништа одређено тражило. Али у школи његова активност не може да буде препуштена његовим жељама. Оно у школу долази у одређено време, од њега се тражи да се бави одређеним задатком и на одређен начин.

У школи учење постаје озбиљан посао и дете своје тренутне жеље и интересовања мора да подреди ономе што се од њега тражи. Оно мора да пази, разуме и запамти. Постепено одвајање од родитеља ствара све већу потребу детета да буде у групи својих вршњака. Оно у школи наилази на велику скупину непознатих вршњака са којима ће сваког дана бити заједно и са којима ће делити све радости и бриге школовања.

Кад дете пође у школу и у боравак, истовремено у детињи живот улазе две непознате особе – учитељ и васпитач, који представљају школу и боравак и постају ауторитет за дете.

Како ће се дете у школи снаћи зависи од целокупног развоја детета и различитих утицаја који су развој покретали. За све ове задатке детету је потребна одређена самосталност и самопоуздање. У осамостаљивању детета најзначајнију улогу игра став родитеља и њихово прихватање чињенице да дете није више беспомоћна беба.

Кад говоримо о зрелости детета за полазак у школу, ми тада мислимо на одређени степен физичке, интелектуалне и емоционално – социјалне развијености детета, који је неопходан да би дете могло да одговори многоструким задацима које школовање поставља. Општа физичка развијеност и добро здравље омогућавају детету савлађивање физичких напора школовања, одређени степен развијености интелектуалних способности омогућава стицање знања, а одговарајућа емоционално – социјална зрелост омогућава прилагођавање детета новим условима живота.

Програм редовног школовања је предвиђен за децу просечних интелектуалних способности. Емоционално – социјална зрелост детета, које је пред почетком школовања, означава да је дете способно да прихвати дужности и ограничења, односно да је спремно да без страха поднесе одвајање од куће и прилагоди се животу групе која је много већа него што је његова породица.

Да би се дете добро прилагодило школи и постигло одговарајући успех, поред интелектуалне и емоционално – социјалне зрелости, значајна је и говорна развијеност детета. Говорни поремећаји стварају велике главобоље детету, па и родитељима. Такво дете при учењу читања и писања оне гласове које је погрешно изговарало на њима најчешће прави грешке. Због ових грешака добија мању оцену због које пати, због мање оцене наилази на неразумевање родитеља јер они мисле да оно неће да се труди, а то је пут који лако може да доведе до отпора према учењу.

Исте проблеме ствара погрешан начин и поступак који примењују родитељи учећи дете да сриче слогове. Исправљање овако насталих грешака представља посебан напор за дете. Деца обучавана методом срицања, при читању испуштају неке гласове, читају са десна на лево, а најчешће не разумеју смисао прочитаног, иако познају слова.

Дете са оваквим тешкоћама може да постане пасивно на часу, да се тешко концентрише на задатак и да изгуби вољу за учењем, да се жали да је уморно или постане непослушно, показујући отворени отпор према раду, све до потпуног одустајања од учења.
И поред тога што повољна породишна атмосфера обезбеђује седмогодишњем детету потребну зрелост за прилагођавање школском животу, дете ипак није толико стабилно да без напора прихвати нову, непознату ситуацију. Познато је да сигурна деца веома брзо савладају тешкоће прилагођавања, али је сасвим уобичајено да и она покажу знаке бојажљивости, нестрпљења и траже подршку родитеља. Улазак детета у нову фазу развоја, када оно мења начин живота, представља значајан тренутак за целу породицу. Полазак у шклу је провера свих настојања и напора, корисних и штетних које је родитељ у свом васпитном поступку свесно или несвесно примењивао. То је испит зрелости не само детета него и родитеља који уз своје дете расте и сазрева. Читав детињи развој, подстицан и вођен родитељским прихватањем, разумевањем и бригом пуном љубави, представља припрему за почетак школовања.
Дете треба пре него што постане ђак, научити да се служи оловком, да је правилно држи и вешто употребљава. Да би извежбало руку и стекло прецизност покрета, треба га подстицати да црта, да користи бојице. Детету које покаже интересовање за слова и бројеве не треба ускраћивати одговор, када тражи објашњење о њиховом значењу или их играјући се понавља. Грешка је систематско обучавање детета које не показује никакво интересовање нити жељу да се описмени. Данас има доста деце која су на неки начин сама научила да читају и пишу захваљујући штампи или телевизији. Сигурно је да деци кја се активно интересују не треба сузбијати жељу за учењем. Грешка је присиљавати дете. Страх да ће дете ако не зна да чита и пише пре него што пође у школу слабије напредовати у учењу сасвим је неоправдан. Савремена методика обраде читања и писања у рукама стручњака – учитеља брзо ће избрисати предност описмењеног детета.

У развоју детета постоји још један значајан моменат који је нарочито актуелан у време описмењавања детета. То је питање леворукости. Леворукост сама по себи не представља проблем уколико се не врши притисак да леворуки постану десноруки. Још увек постоји заблуда да је леворукост нешто ненормално или мање вредно од деснорукости. Леворукост и деснорукост имају исте вредности. Превежбавање леворуког детета да постане дешњак може изазвати непотребне тешкоће. Као на сваку принуду дете ће реаговати отпором који може да се испољи у моторном немиру, када је дете стално у покрету. Исто тако дете може да постане раздражљиво или да почне да муца. Међу разноврсним узроцима муцања налази се и превежбавање леворукости на деснорукост.

Током првих дана између детета и учитеља почиње да се одиграва процес прихватања или неприхватања. Учитељ има једнак став према деци, али је познато да различита деца различито доживљавају учитеља. Некима се чини да је диван, другима да је добар или строг и очекују да родитељи потврде њихово уверење. Од самог почетка је врло значајно да родитељи препознају своје личне тешкоће у остваривању ових односа, као и тешкоћа своје деце, и да својим ставом помогну да се прилагођавање брже одигра.

Као између детета и учитеља, исто тако се између родитеља и учитеља одиграва успостављање односа прихватања или неприхватања. Ови односи могу бити реални, позитивни у којима конструктивна сарадња између родитеља и учитеља обезбеђује детету добро прилагођавање на живот и рад у школи. Али, могу се успоставити и такви односи који ће детету ометати добро уклапање и прихватање школовања.

Суштина позитивног односа између родитеља и учитеља се састоји у томе, да родитељи у особи која води њихово дете стекну и имају пуно поверење, како у погледу стручности , тако и у добронамерности поступака према њиховом детету. Такви родитељи неће ометати везивање детета за учитеља, неће омаловажавати захтеве које учитељ деци поставља и неће се супротстављати мерама које учитељ спроводи у циљу савлађивања прописаног градива и одржавања мира и реда у учионици.

Уравнотежени родитељ се не боји да ће изгубити љубав детета, ако се оно веже за учитеља, него ће напротив да буде задовољан што је своје дете научио да воли и друге.
Ако између родитеља и учитеља нису остварени односи узајамног поверења и поштовања, неспоразум ће плаћати дете. Такав родитељ се заправо боји да се његово дете не веже за учитеља, јер то доживљава као угрожавање свог престижа. Дете има изванредну потребу да сарадња између родитеља и његовог учитеља буде добра. Дете очекује да његови родитељи воле његовог учитеља. Деца су дирљива у својој бризи да родитељ не заборави да оде на родитељски састанак. За дете је школа важна, сада најважнија ствар и не може да схвати ако родитељи не покажу исти однос према његовој школи.

Сигурно је да постоје учитељи који могу да погреше у својим ставовима, али ни једна ситуација не сме да доведе родитеља да напада учитеља. Родитељ може да се не сложи са неким ставом или поступком, али не треба да у присуству детета омаловажава, исмева или са висине оцењује учитеља. Родитељ мора над собом да оствари потпуну контролу понашања и изјава, чак и онда када је јасно да учитељ чини педагошке пропусте. Психолошки је закон да се сукоб са учитељем не сме продубљивари, ако хоћемо да помогнемо своме детету, јер му ми морамо помоћи да научи да у животу прихвата и мале неправде, а да га то не спречава у даљем сазревању. Здраво дете са здравим родитељима може да поднесе и неправду, која чак може да га ојача и осамостали, да научи неке животне истине које су неминовне.

После часова проведених у школи и у боравку, дете има потребу да се одмори и релаксира. Преостало време се распоређује на активности које дете само изабере. Његов избор треба подржати зато што изабрана активност обезбеђује задовољење неке детиње потребе. То ће некад бити жеља да помогне у кућним пословима, да оде у куповину, у биоскоп, код друга или да се игра. Игра је животна потреба детета и представља природан начин његовог спонтаног изражавања. Кроз игру која је начин сазревања, дете развија своје физичке и психичке способности, увежбава вештине, открива и упознаје свет око себе као и своје могућности.

ТЕШКОЋЕ:

Постоје извесне групе деце код којих је спремност да се укључе у наставу ометена на разне начине. Често се чује жалба да је дете нервозно, а тиме се мисли да је дете раздражљиво, нестрпљиво, реагује на сваки захтев, опомену, осетљиво је и плаче за сваку ситницу. У раду је немарно, нема истрајности ни упорности, љути се и напушта рад чим одмах не успева. У школи је немирно и непажљиво, па долази у сукоб са децом. Сви ови облици понашања показују да у детету постоји нека напетост, нешто нерешено и неусклађено. Строг став родитеља је један од узрока нервозе јер држи дете у сталној напетости. Једно несигурно дете када се нађе пред низом нових задатака које мора самостално да решава, реагује нервозом која је покушај да избегне оптерећења. На оваква понашања деце утичу сукоби међу родитељима и распад њихових односа, разорен породични живот, хладна атмосфера која тада влада у кући, тако да дете постане крајње обесхрабрено, а нервозно понашање је онда знак дечјег несналажења.

О повучености говоримо када је дете одвише мирно, тихо, озбиљно и нерадо се дружи са другом децом. Такво дете обично нема сталних другова, најрадије је само, а и кад се прикључи игри својих вршњака, брзо је незадовољно напушта. Не уме да оствари контакте са децом и радије остаје уз одрасле или бира друштво доста млађе деце. Повучено дете је обесхрабрено дете. То је дете несигурних родитеља. Пред задатком се нећка, оклева, обраћа пажњу на друге ствари, а не на задатак, „не може да се сети“ шта треба да уради, али успева чим му неко помаже. Помоћ оваквом детету се најбоље пружа постепеним охрабривањем.

Непослушност је једна од најчешћих тешкоћа. Дете не чини оно што му се каже, оклева, захтеве обавља делимично.

Непослушност се некада отворено показује, а некад на скривен начин. Некад је то пролазна реакција на одређену ситуацију, а некад је стални облик детињег понашања. Непослушно дете не чује налоге које му дајемо, тврдоглаво је, упорно остаје при свом, говори напето, спремно за борбу. Понекад пркоси упорним плакањем, добија нападе беса, неће да једе, уцењује. Ова понашања су изазвана када је дете изложено строгом режиму и преоптерећено дужностима или када живи у хладној породичној атмосфери или када пати од љубоморе.

Током првих дана прилагођавања на живот у школи нека деца испољавају извесна понашања која задају бриге родитељима, јер нема директног повода којим би се могла објаснити. Непосредно пред полазак у школу, (или на настави) дете без разлога постаје узнемирено, уплашено, презнојава се, повраћа и жали се на главобољу или болове у стомаку. Прва ствар на коју треба помислити је физичко здравље детета. Тек када се утврди да је дете здраво, може се мислити да су разлози оваквог понашања психогене природе.

Сва ова понашања указују да дете има тешкоћа у прилагођавању и да је у основи реч о страху. Сва могућа спутавања и ограничавања, захтеви, несигурности, неизвесности везани било за породицу или школу могућ су узрок страху.

Ако се оваква понашања испољавају повремено, и ако се то дешава првих дана, па чак и месеци, не треба правити од тога драму, него пружити детету више разумевања, охрабрити га и оно ће уз измењене ставове и већу подршку нешто касније сазрети и прихватити школу као пријатно место. Важно је препознати да је реч о страху, а не о неваљалом детету.